...?
Otprilike je to to...ono sto se zove kraj...da li je moguce, zapitam se? Mali, slatki "leptirici" tamo duboko u meni, koji su nekada bili znaci zivota, postojanje necega sto se tesko moglo nazvati "mi", pretvorili su se u strasan teret...ne zelim ih, ne trebam...
Nisam ni osetila kada je sve nestalo...mozda je bolje, ne secam se ni kada sam shvatila da nema onih trzaja koji su me odrzavali pored tebe...tako je sve leprsavo, lagano nestalo...mala"avantura" od svega par godina nestala je kao da nikada nije ni postojala... Mozda ponekad pozelim da zaplacem, ali ni to vise ne mogu...nema ni suza, ni bola, ni ljubavi...ostavila sam sve iza tako duboko da ne znam ni da li bih pronasla put nazad...ali ga i ne zelim zapravo... Konacno si uspeo da ucinis da ne osecam nista, da ne zelim, ne patim i ne nadam se...Cestitam ti i hvala ti sto si zahvaljujuci ovome ipak ucinio da shvatim sta zelim...ti to ocito nisi, bar ne ti kakav si postao...Ako i pozelim nesto, mozes to biti jedino onaj stari ti, onaj decko u koga sam se zaljubila, ona moja ljubav...da, stara ljubav... Konacno sam se i ja pomirila sa tim da si nestao negde ko zna gde...?